<?xml version="1.0" encoding="utf-8"?>
<FictionBook xmlns="http://www.gribuser.ru/xml/fictionbook/2.0" xmlns:l="http://www.w3.org/1999/xlink">
<stylesheet type="text/css">
.body{font-family : Verdana, Geneva, Arial, Helvetica, sans-serif;
}
.p{margin:0.5em 0 0 0.3em; padding:0.2em; text-align:justify;
}
</stylesheet>
<description>
<title-info>
<genre>sf_history</genre>
<author>
<first-name>Имя автора</first-name>
<last-name>Фамилия автора</last-name>
</author>
<book-title>Имя книги</book-title>
<annotation></annotation>
<date>Дата</date>
<lang>ru</lang>
</title-info>
<document-info>
<author><nickname></nickname>
</author>
<program-used>Lib converter jcms</program-used>
<date value=""></date>
<src-url>http://johncms.com</src-url>
<id></id>
<version>1.0</version>
<history><p>book</p></history>
</document-info>
</description>
<body>
<title><p>Bolgan voqea (tasirli)</p>
</title>
<section><p>Биз орамизни енгилтаклик ва манманлик жамлаган уч дуст эдик. Йўк тўртта эдик... Тўртинчимиз шайтон эди&hellip; Биз содда кизларни ўзимизнинг мулойим, ширинсўзларимиз билан алдаб-сулдаб чекка далаховлиларга олиб чикардик&hellip; У ерда эса биз тўсатдан йирткич бўриларга айланар, уларни ялиниб ёлборишларига хам парво килмасдик&hellip;Чунки бизнинг калбларимиз, хисларимиз ўлган эди&hellip; То унутилмас ўша кун келгунча, бизнинг куну-тунларимиз мана шундок тарзда, далаларда, чодирларда, денгиз киргокларида машиналарда ўтиб борарди&hellip; Биркуни одатимиз бўйича, далаховлига чикдик&hellip; Хамма нарса хозирланган эди&hellip;Хар биримиздабиттадан &laquo;нихол&raquo;, лаънати ичкилик хам етарли... Лекин егулик олиш хаммамизнинг ёдимиздан чикибди&hellip;Бироздан cўнг ичимиздан биттамиз кечки овкатолиб келиш учун ўз машинасида кетди. Соат тахмиман, кечки еттилар эди. Негадир, орадан бир неча соат ўтса-да ундан дарак бўлавермади...Соат ўнларда безовта бўла бошладим ва ва машинамда уни ахтаришга тушдим&hellip;Бир вакт не кўз билан кўрайки, йўлда&hellip;Етиб борганимда дўстимнинг машинаси бир ёнга агдарилган кўйи алангага бурканиб ёниб ётарди&hellip;Эсим огиб колаёзган алфозда, югуриб, машина ичидан дўстимни чикаришга харакат килдим&hellip; Деярли танасининг ярми кўмир каби корайиб, куйиб кетган дўстимни кўрганимда, бир муддат серрайиб котиб колдим&hellip;Хали хаёт аломати билиниб турган танани кўтариб, ерга еткиздим&hellip;Бир неча дакикалардан cўнг кўзини очди ва&laquo;Олов! Олов!&raquo; дея алахсирай бошлади. Машинамга ёткизиб, касалхонага олиб боришга ахд килдим, лекин у: &laquo;Фойдаси йук&hellip;Барибир етиб бормайман&hellip;&raquo; деди инграган овоз билан. Кўз олдимда жон бераётган дўстимга караб турарканман, кўз ёшларим сел каби окарди&hellip; Бирдан у бакира бошлади: &laquo;Энди нима дейман унга&hellip;Нима дейман унга?&raquo; Унга дахшат билан карадим ва:&laquo;Ким у?&raquo; деб cўрадим. Чукур кудук каъридан келаётган каби овоз билан: &laquo;Алло-о-о-х&raquo; деди. Чакмок ургандек сесканиб кетдим&hellip;. Кутилмаганда дўстим охирги нафасларини жамлаб, бир кичкирди-да, бўшашиб колди&hellip;Кунлар ўтсада, ёдимдан ёнаётган олов ва вафот этган дўстимнинг: &laquo;Энди нима дейманунга&hellip;Нима дейман?&raquo; деб кичкираётган манзараси чикмас, кайта-кайта хаёлимга куйилиб келаверарди. Ўзимга ўзимга савол бера бошладим: &laquo;Мен нима дейман Унга?&raquo; Кўзимдан ёшлар куйила бошлади. Шу вакт муаззиннингбомдод намозига айтаётган нидоси таралди: &laquo;Аллоху акбар! Аллоху акбар&hellip;Хаййа алас солат&hellip;Бу нидо хоссатан мен учун, мени нур ва хидоят йўлига чакириш учун деб хис килдим&hellip;.Гусл килиб ювиндим ватахорат олдим. Йиллар давомида тўпланиб колган разилликлардан жисмимни покладим&hellip; Намозни адо этди... Ўша кундан бошлаб фарзларни тарк этмай адо кила бошладим. Аллохга хамд айтаман чунки, Ундан бошкаси хамдга лойик эмас&hellip; Бошка инсонга айландим&hellip; Ахволларни ўзгартирувчи Зот кандай хам пок&hellip; Аллох изни билан умрага тайёрланаяпман&hellip;Иншааллох, хажга хам ният бор, яна кайдам, ахир умрлар Аллох субханаху ва таолонинг кўлида-ку.&raquo; Бу Абу Абдуллохнингтавбаси киссаси эди. Аллох хаммамизни динда собит килсин. Ёшларни факат огохликка, сергакликка чакирамиз&hellip;Ва Аллох белгилаган хад-худудларни саклашга монеълик киладиган хар кандай сухбатлардан эхтиёт бўлишга чакирамиз. Абу Абдуллохнинг хикоясида ибрат бор. Борми ибрат олувчилар?!</p>
</section>
</body>
</FictionBook>